Melisa Oden je usvojena a u svojim tinejdžerskim danima saznala je i da je preživela abortus
Njenu majku prisilila je njena mama, Melisina baka, na pobačaj u poodmakloj trudnoći. Prema dokumentima lekari su tada smatrali da je trudnoća trajala 20 nedelja.
Kada se rodila, njeno stanje odgovaralo je razvoju bebe u 31. nedelji. Baka je sve zataškala, a njena majka nije ni znala da je rodila živo dete i da pobačaj nije uspeo. Melisa je napisala i knjigu „Nosila si me: Memoari jedne kćeri“.
Melisa je danas aktivistkinja koja se bori za život nerođenih beba. Osnovala je i udruženje Abortion Survivors Network – Mreža ljudi koji su preživeli abortus.
Ovo je njena ispovest koju je objavio RedBookmag:
„Odrastajući u Storm Lejku, Ajova, oduvek sam znala da sam usvojena. Moja sestra, Tami, koja je četiri godine starija od mene, takođe je usvojena. To je bila norma u našoj kući. Bilo je to neverovatno oduševljenje kada je naša majka, koja je patila od hormonske neravnoteže zbog koje je imala poteškoća sa začećem, otkrila da nosi našeg brata neposredno pre mog sedmog rođendana. Tami i ja bile smo tipične sestre, tako smo se i svađale. Tokom jednih naših eksplozivnih argumenata, kada sam imala 14 godina, saznala sam poražavajuću istinu o svom rođenju.
„Mene su barem moji roditelji hteli!“ viknula je. Nisam razumela zašto je mislila da su je njeni biološki roditelji želeli više nego mene. Rekla mi je da pitam mamu i tatu.
Čekala sam da se vrate s posla to veče. Kad sam pitala, videla sam da je to nešto o čemu ne žele da razgovaraju. Mami je trebalo dugo pre nego što je konačno rekla: „Misi, tvoja biološka majka uradila je abortus dok je bila trudna s tobom, i ti si to preživela.“
Moji roditelji nisu planirali to da mi kažu. Jedini razlog zašto su to rekli mojoj sestri je taj što je ona bila u srednjoj školi i ostala je trudna. Deleći moju priču s njom, nadali su se da će odustati od pobačaja. Posle sam saznala da je žena koja me rodila, bila prisiljena na abortus, a prisilila ju je njena rođena majka. Provela je pet dana prikačena na drip u bolnici, a očekivalo se da ću umreti u materici pre nego što se pobačaj indukuje. Lekar je bio šokiran kada sam izašla živa. Sestre su me žurno iznele iz sobe nadajući se da mogu da mi spasu život. Moja majka, potpuno nesvesna i opijena lekovima nije znala da sam se rodila živa. Izašla je iz bolnice misleći da je pobačaj bio uspešan. Tek 30 godina posle saznaće istinu. Moji roditelji usvojili su me u oktobru 1977. kada sam imala tri meseca. Nisam bila baš lepa beba – bila sam prikačena na cevi na odeljenju neonatalne intenzivne nege – ali oni kažu da su se zaljubili na prvi pogled.
Melisa kada je bila stara 25 dana:
Lekari su mislili da ću se celog života boriti sa zdravstvenim komplikacijama, uključujući i mentalne poteškoće, ali do pete godine razvila sam se dobro i smatrali su da sam zdrava. Moj svet je prestao da se okreće te noći kad sam saznala da sam preživela abortus. Bila sam ljuta i uplašena, osećala sam se posramljeno i krivom što živim. Svaku i najmanju emociju koju možete da osećate, osećala sam te noći. Patila sam zbog toga i mnogo godina kasnije. Kao tinejdžerka, obolela sam od bulimije i okrenula sam se seksu i alkoholu kako bih se nosila sa svojim bolom. Moji roditelji nikad nisu shvatili koliko patim jer sam bila odlična u skrivanju toga. Iz perspektive nekog neznanca, izgledala sam kao savršeno dete. Otišla sam na koledž na Univerzitet Južna Dakota. Posle sam saznala da je i moja biološka majka išla na isti fakultet, a moja biološka baka profesorka na College of Nursing tokom mog školovanja. Ponekad se pitam jesu li nam se putevi ikad mogli sresti.
Kada sam napunila 22 godine počela sam da tražim svoje biološke roditelje. Imala sam neke informacije iz mojih papira o usvajanju, ali njihov identitet ostao je tajan. Slučajno, preselila sam se u Sijuks Siti, gde se taj propali pobačaj i dogodio, a to mi je otvorilo mogućnost da pročešljam dokumente. Pretraživala sam imenike, novine, godišnjake u knjižari, ne znajući uopšte ime moje biološke majke već samo tražeći nekoga ko izgleda kao ja. Čak sam i stavila oglas u lokalne novine tražeći bilo koga s informacijama. Znala sam gde rade moji biološki baka i deda pa je to bio veliki deo slagalice koji mi je pomogao u traženju roditelja. Zapravo sam pre pronašla njih nego svoju majku. Poslala sam im pismo, ali samo je moj deda odgovorio. Priznao je da je znao da se nije očekivalo da se rodim živa tog dana i da su potpuno otuđeni od moje biološke majke. Tada još nisam znala šta je okončalo tu vezu.
Greška je 2007. otkrila imena mojih roditelja. Tražila sam moje medicinske dokumente u bolnici gde sam „pobačena“ i kada su stigli, shvatila sam da su administratori zaboravili da zacrne imena mojih roditelja – to je velika povreda zakona, ali na tome sam im zahvalna. Shvatila sam da živim u istom gradu kao i moj biološki otac. Kontaktirala sam ga pismom, koje sam poslala u njegovu kancelariju, želeći da ga zaštitim. On sigurno nije znao da sam živa. Jednostavno sam mu napisala da sam živa i da nisam ni ljuta ni ogorčena. Nikad nije odgovorio. Možda je mislio da je reč o nekoj neslanoj šali. Njegov odnos s mojom majkom završio se kada su otkrili trudnoću, i imam puno razloga da verujem da on nikada nije znao da sam rođena. Umro je šest meseci nakon što sam poslala to pismo.
Imala sam 36 godina kada sam saznala sve detalje o mom rođenju. Rođak moje biološke majke kontaktirao me 2013. kada je saznao da sam stupila u vezu s porodicom. Tada sam već javno govorila protiv pobačaja. Preko rođaka sam saznala da su se moji roditelji zaljubili kao studenti i bili su vereni kada sam začeta. Moja 19-godišnja majka tada se bavila sportom i imala je neredovne menstruacije; nije ni znala da je trudna sa mnom do trećeg semestra. Nije htela da me abortira, ali moji baka i deda nisu odobravali vezu nje i mog oca. Moja baka dogovorila je indukovani pobačaj samo par dana nakon što je saznala za trudnoću. Moju majku je posetila njena sestra tokom tih pet dana na infuziji i pokušala je da je izvuče odande jer je znala da to nije mamina želja. Ali sestre su je uverile da je već kasno i da bi tako mogla da rizikuje majčin život. Kad je „porođaj“ krenuo, rekli su joj da ne gleda jer će to biti traumatično za nju. Ona je bila van sebe od svega i nije ni shvatila da sam rođena živa. Lekar je procenjivao da je moja mama u 20. nedelji trudnoće, ali činjenica da sam preživela i težila gotovo 1,4 kilograma upućivali su na drugačiju procenu. Neonatolog je posle rekao da sam rođena u 31. nedelji. Najgori deo cele priče je bio taj što je moja baka zahtevala da me ostave da umrem.
Sestre su me spasile.
Kako sam mogla da budem usvojena bez majčinog pristanka? Kada uporedim njen rukopis s onima s papira za usvajanje vidi se da je njen potpis falsifikovan. Nakon što su rođaci spojili moju biološku majku i mene, provele smo tri godine upoznavajući se preko imejla i telefonskih poziva pre nego što smo se konačno upoznale u maju 2016. Živela je u velikoj tuzi, žaleći puno, a najviše je žalila što nije pobegla od svojih roditelja.
Ja sam sada zahvalna što imam mogućnost da podelim svoju priču sa svetom u nadi da ni jedna druga žena ni dete neće morati da prođu ono što smo mi proživele.“
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, granična starost fetusa pri kojoj najčešće još ne može samostalno da živi van materice postavljena je na 22 nedelje od prvog dana ženine poslednje menstrucije i težinu fetusa 500 g ili manje. Ali ne pridržavaju se sve države toga. Neke za gornju granicu uzimaju 28 nedelja gestacije i težinu 1.000 gr ili manje.
Nema komentara :
Objavi komentar