Priznao sam drugarima da idem kod psihijatra već neko vreme, na šta su oni počeli da se smeju, pa sam rekao da sam se šalio.
Zapravo tonem i propadam u sebe sve dublje i dublje u sebe već nekoliko godina, nešto u meni me ubija i pitam se da li u opšte mogu da se iskobeljam iz ovog osećanja bespomoći. Čudno mi je kako niko ne primećuje, pa ni moji roditelji, misle da je sve uredu ispod mog osmeha, a u meni ništavilo.
Nema komentara :
Objavi komentar