“Najpre da razjasnimo da vi nikoga ne OSTAVLJATE u Domu.
Članovi vaše porodice samo prelaze da žive u okruženju u kome će neko moći da se brine o njima bolje nego što biste to činili vi.
Vama niko ne brani da ih posećujete redovno, kako biste činili i kad bi oni živeli sami.
UPS, da li ih posećujete? Možda je u tome problem, u vašoj savesti!”
Postoji ta fantastična osobina kod pojedinih ljudi (koji su, čini se, često u većini) da im je neopisivo stalo do mišljenja svih – pa čak i potpuno nepoznatih osoba.
To su oni ljudi koji se petnaest puta presvlače kad idu da bace đubre jer su ubeđeni u to da ih ceo komšiluk posmatra i osuđuje.
Ti takvi ljudi, plašljivi, sude baš meni, govoreći mi da nisam volela pokojnog Dedu.
Čini mi se da nikada nije bilo ovoliko lažnih moralista koliko ih ima danas.
Čak i u doba Nušićevih likova, kojekakvih pokondirenih tikava i lažno ožalošćenih porodica,
nije bilo toliko ljudi kojima je od životne važnosti to šta će neko reći o njima.
Pre ne tako davnih osam godina, Deka je imao veliku zdravstvenu krizu.
Najpre je bio smešten u jednu bolnicu, gde je imao takav tretman da ni danas ne mogu da se ne iznerviram kada pričam o tome.
Bio je izgladnjivan, sam, i retko kad presvlačen.
Onda su ga lekari u Kliničko-bolničkom centru vratili u život.
Međutim, rekli su nam da Deka više nije u stanju da živi sam.
Bila mu je potrebna nega i povremena medicinska pomoć.
Doktor sa kojim smo pričali bio je, za divno čudo, i više nego korektan.
Prijateljski nam je objasnio da sve i da se mi i cela ujakova porodica preselimo kod Deke, desiće se da su odrasli na poslovima, deca u školama, a da je Deki hitno potrebna pomoć.
I sam Deka je bez problema prihvatio činjenicu da će jedino u Domu biti miran.
Sakupili smo svu moguću dokumentaciju i Deka je ubrzo primljen u jedan beogradski Dom za stara lica.
“Zatrovani” pričama dušebrižnika da je to što radimo sramotno i da ne bi trebalo oca/dedu/tasta/svekra da ostavljamo u Domu pored svih nas živih, skeptično smo govorili prijateljima i poznanicima da je Deka u domu.
Dok se i sami nismo uverili kako je živeti tamo.
Zaposleni u tom Domu su anđeli – to kažem bez imalo preterivanja.
Reći ću vam samo da oni stare, pocepane čaršafe ne bacaju.
Već ih uporno peru i peglaju i, dok se stanari Doma tuširaju, medicinske sestre i negovateljice te čaršafe greju na radijatorima, kako bi se sveže okupane deke i bake dodatno ugrejale ogrnuvši ih.
Ni na jednom koraku, ni u jednom trenutku Deka nije osetio nikakav animozitet, niti je imao bilo kakav problem.
Čak i kada mu je usred noći pozlilo, zaposleni su rešili i tu krizu, jer, logično, Hitna pomoć stiže brže kad je zove medicinski radnik nego obični građanin.
To što je bio u Domu ne znači da nismo imali neprestani kontakt sa njim – telefonski, ali i lični.
Svakodnevno smo išli u posetu, šetali se sa njim, izvodili ga na ručkove i porodične proslave.
Isto što bi svako radio sa svojim bakama i dekama koji žive kod kuće.
Mislim, vi to radite, zar ne? Posećujete redovno svoje starije članove porodice? Ili je, ponavljam, možda baš u tome problem?
Da li sve vas, dušebrižnike, grize to što ne znate maltene ništa o životima svojih deka i baka?
To što niste danima čuli njihov glas, a kamoli ih videli?
Zato se onda, kad zanemoćaju, vi pretvarate u požrtvovane pravednike koji nikada ne bi uradili nešto tako “malodušno” i “grozomorno” kao što smo uradili mi…
Prošlo je skoro šest godina otkako Deka više nije sa nama, ali doveka ću biti zahvalna medicinskim sestrama i lekarima iz Doma.
Produžili su mu život i tako i meni dali priliku da svoje postojanje obogatim sa još više njegovih priča i ispovesti.
Ali i dan-danas, kada pričam o tome kako je Deka uživao u Domu i kada nekome od svojih prijatelja predložim da svoje bolesne očeve/majke/bake/deke smeste u takvu ustanovu, dobijam uvek iste odgovore:
“Kako to da uradim, pored mene živog?”… “Pobogu, gde smem, šta će svet reći?”… “Ja volim svoju majku, kako da je ostavim u Domu?”
Draga moja lažno moralistička poroto, mogu samo da vam kažem da se molim svim svevišnjim silama da i vas neko voli onoliko koliko sam ja volela mog Deku.
(Izvor: dnevno.rs)
